​Dule​​  975

Skripta za II godinu

 

• Ispitivanje materijala

• Merenje i kontrola

• Ocrtavanje i obeležavanje

• Turpijanje i grebanje

• Sečenje i rezanje

• Oblikovanje lima i profila

• Termička i termohemijska obrada

• Galvanska zaštita

• Graviranje

• Mašinska obrada

  • Struganje

  • Glodanje

  • Bušenje

  • Brušenje

  • Tehnološki postupci

​

 

ISPITIVANJE MATERIJALA

 

            Izbor materijala u tehnici obavlja se na osnovu njihovih hemijskih, fizičkih i mehaničkih osobina koje se određuju ispitivanjem materijala. Ta ispitivanja mogu da budu hemijska, fizička i mehanička.

 

            Mehaničkim ispitivanjem posmatra se ponašanje materijala pri opterećenjima kakva će imati u eksploataciji tj. meri se njihova otpornost. Svi rezultati ispitivanja koriste se pri izboru materijala kao i njegovih domenzija u određene svrhe. Mehanička ispitivanja s obzirom na promene koje trpi materijal pri ispitivanju dele se na ispitivanja sa razaranjem i ispitivanja bez razaranja. Kod ispitivanja sa razaranjem materijal se deformiše i kida pa se ne može koristiti za dalja ispitivanja. Prema načinu delovanja sila mehanička ispitivanja delimo na:

1. ispitivanja statičkim dejstvom sile

2. ispitivanja dinamičkim dejstvom sile

 

Pri statičkom ispitivanju sila ravnomerno raste, ne menja pravac i smer i ne izaziva udar na materijal, dok kod ispitivanja dinamičkim dejstvom sila se menja mnogo puta po određenom vremenskom intervalu i pri tome dolazi do udara na materijal.

 

• Ispitivanje zatezne čvrstoće

 

Materijal koji se ispituje ima kružni, kvadratni ili pravougaoni poprečni presek i naziva se epruveta. Epruveta ima proširene krajeve i sužen središnji deo. Krajevi su ojačani kako bi se mogli pričvrstiti u čeljusti mašine za ispitivanje – kidalici. Suženi deo koji je fino obrađen služi samo za ispitivanje zatezne čvrstoće. Oblik i mere epruvete zavise od materijala koji se ispituje. Na osnovu ovih rezultata određuje se dozvoljeno opterećenje.

 

• Određivanje tvrdoće

 

Za određivanje tvrdoće postoje dva tipa metoda i to statičke i dinamičke. Po statičkim metodama tvrdoća se definiše otporom koji pruža neki materijal kada u njegovu površinu prodire mnogo tvrđe telo. Najpoznatije metode su: Brinelova, Vikersova i Rokvelova.

 

            Princip Brinelove metode ispitivanja tvrdoće sastoji se u tome što se u površinu uzorka utiskuje kuglica od okaljenog čelika ili nekog tvrdog materijala određenom silom. Zatim se meri prečnik D otiska koji ostaje na površini posle prestanka dejstva sile.

 

            Kod Vikersove metode kao utiskivač se koristi dijamantski vrh u obliku četvorostrane piramide čije naspramne stranice zaklapaju ugao od 136o. Samo određivanje tvrdoće sastoji se u tome što se dijamantski vrh dovede na površinu materijala i deluje silom. Po prestanku sile uklanja se utiskivač i izmere se dijagonale d1 i d2. Mere se pomoću lupe. Kada se radi sa vrlo malim silama utiskivanja onda se naziva ’’mikrovikersova metoda’’. Omogućava merenje tvrdoće vrlo tankih limova i prevlaka.

 

            Tvrdoća po Rokvelu je definisana dubinom utiskivanja koja je izražena na poseban način, Rokvelovim jedinicama. Kao utiskivač se koristi kuglica i konus. Ako je utiskivač kuglica ona je napravljena od kaljenog  legiranog čelika, i ’’d’’ je obično 1,5 mm. Konusni utiskivač je od dijamanta i njegove izvodnice zaklapaju ugao od 120o. Vrednost se čita sa skale instrumenta.

 

• Ispitivanje tvrdoće dinamičkim dejstvom sile

 

Delimo u dve grupe:

1. ispitivanje tvrdoće Poldijevom metodom

2. ispitivanje tvrdoće skleroskopskom metodom po Šoru

 

• Poldijeva metoda

 

Za ispitivanje se koristi Poldijev čekić. On se sastoji od stuba čekića, opruge, etalona i utiskivača. Utiskivač je Brinelova kuglica prečnika 10mm. Kuglica je postavljena tako da jednom stranom dodiruje etalon, a drugom materijal. Udarcem čekića ona se utiskuje u oba materijala i ostavlja otiske u obliku kalote.

 

• Skleroskopska metod po Šoru

 

Ova metoda počiva na elastičnom odskoku specijalno profilisanog tega kojim se ispituje tvrdoća. Skleroskopski aparat po Šoru satoji se od staklene cevi koja na sebi ima podelu u Šorovim jedinicama u kojoj se nalazi čelični teg kojim se ispituje odskok od materijala koji se ispituje.

 

 

MERENJE I KONTROLA

 

Merenje predstavlja određivanje apsolutne vrednosti neke veličine koja se čita direktno na mernom instrumentu.

 

            Kontrola predstavlja upređivanje jedne ili više veličina sa nekom drugom veličinom iste vrste, odnosno, kontrolom se vrši utvrđivanje odstupanja merne veličine od unapred određene veličine.

 

            Na osnovu toga izvršena je podela instrumenata na dve grupe:

1. instrumenti za merenje

2. instrumenti za kontrolu

 

Merenjem i kontrolisanjem se u mašinstvu određuju dužinske veličine mera, veličine uglova, mere geometrijskih oblika i druge mere.

 

Prema načinu na koji se dobija rezultat merenja razlikujemo sl. metode:

1. metoda apsolutnog merenja

2. metoda uporednog merenja

3. metoda direktnog merenja

4. metoda indirektnog merenja

5. metoda složenog ili kompleksnog merenja

6. metoda diferencijalnog merenja

7. metoda merenja sa dodirom

8. metoda merenja bez dodira

 

Metoda apsolutnog merenja sastoji se u tome što se direktno na skali mernog instrumenta očitava apsolutna vrednost mere dela koji se meri.

 

Metoda direktnog merenja omogućava da se neposredno na skali mernog instrumenta određuje ili veličina mernog predmeta ili njegovo odstupanje od uzorka.

 

Metoda indirektnog merenja koristi se u slučaju kada se tražena mera određuje na osnovu rezultata apsolutnih ili direktnih merenja neke druge veličine.

 

Metoda kompleksnog merenja koristi se pri kontroli delova koji imaju složene oblike.

Metoda merenja sa dodirom izvodi se dodirom radne površine mernog instrumenta sa površinom obradaka.

 

Metoda merenja bez dodira je takvo merenje kod koga nema dodira između površine obradaka i radne površine mernog instrumenta.

 

• Greške merenja

 

Postoji dve vrste grešaka pri merenju:

1. greške pribora za merenje

2. lične greške

 

Pod greškom pribora za merenje podrazumeva se greška koja prouzrokuje odstupanje od stvarne veličine. Ove greške mogu nastati:

1. pri izradi pribora

2. zbog habanja usled upotrebe

3. zbog spoljnih uticaja

4. zbog unutrašnjih uticaja.

 

Za lične greške odgovorno je lice koje vrši merenje. To zavisi od stručnosti i osposobljenosti lica, zdravstvenog stanja, kvaliteta vida, osećajnosti, fizičkog stanja, psihičkog stanja, uvežbanosti i dr.

 

• Podela merila

 

U praksi postoji više podela i klasifikacija merila. Dve najvažnije su:

1.  prema vrsti merila

2.  prema vrsti merne veličine koja se meri.

 

Prema vrsti merila razlikuju se:

1. jednostruka merila, koja omogućavaju merenje samo jedne veličine. Ova merila se još nazivaju merila bez skale. U ovu grupu spadaju: ugaonici, granična merila, šabloni i dr.

2. višestruka merila, koja služe za merenje više mernih veličina, u području najmanje i najveće mere predviđene na merilu. Ova merila se nazivaju merila sa skalom. To su: merila sa nonijusom, mikrometri, komparatori, uglomeri itd.

 

Prema vrsti merne veličine koja se meri, sva merila mogu se podeliti na:

1. pribor za merenje i kontrolu dužina i oblika

2. pribor za merenje i kontrolu uglova

3. pribor za merenje i kontrolu hrapavosti i uravnjenosti površina

4. pribor za merenje i kontrolu profila i oblika

5. pribor za merenje i kontrolu temperature

6. pribor za merenje i kontrolu pritiska

7. pribor za merenje i kontrolu brzine

 

• Merila za merenje i kontrolu dužina

 

U mašinstvu kao jedinica za merenje dužina usvojen je ’’milimetar’’ -1mm=10-3m. U praksi se često koriste manje jedinice od milimetra kao što su:1/10mm; 1/100mm;1/1000mm=1µ (mikrometar); 1/1000 000mm=1η (nanometar)

 

Kao merila za merenje i kontrolu dužina koriste se:

1. razmernici

2. šestari za merenje

3. pomična merila

4. dubinomeri i visinomeri

5. mikrometri

6. granična merila (račve i čepovi)

7. planparalelna granična merila dužine (etaloni)

8. komparatori

 

• Pomično merilo

 

Pomično merilo je glavni predstavnik merila sa nonijusom. Postoje razne konstrukcije merila. Standardno pomično merilo se sastoji od nepokretnog dela i podretnog dela. Nepokretni deo je u obliku lenjira na kome je sa donje strane milimetarska podela, tzv. osnovna, ili podeona skala, a sa gornje strane colovna podela. Na pokretnom delu merila nalazi se nonijus skala za milimetarsku podelu i nonijus skala za colovnu podelu. Pomična merila se upotrebljavaju za merenje spoljašnjih i unutrašnjih mera, dubina i visina a takođe i za ocrtavanje. Donji (duži) kljunovi služe za merenje spoljnih, a gornji kljunovi za merenje unutrašnjih mera. Na zadnjoj strani lenjira nalazi se merilo za merenje dubina – dubinomer.  Pomična merila se izrađuju sa tačnošću od: 0,1mm; 0,05 mm i 0,02mm.

1/10 – 9:10=0,9                                   1-0,9=0,1mm

1/20 – 19:20=0,95                               1-0,95=0,05mm

1/50 – 49:50=0,98                               1-0,98=0,02mm

Umesto nonijus skale na pomičnom merilu može biti ugrađena satna ili digitalna skala.

​

• Dubinomeri

 

Dubinomeri se koriste za merenje dubine rupa, stepenastih ispusta, dubina žlebova i sl. Dubinomer se sastoji iz lenjira na kome se nalazi milimetarska podela i pokretnog dela sa nonijus podelom i vijkom za kočenje. Izrađuju se sa tačnošću od: 0.1mm; 0,05mm; 0,02mm.

 

• Visinomer

 

Ako se na paralelnom crtalu nalazi milimetarska podela sa nonijusom takvo crtalo može poslužiti i za merenje visina, pa se zbog toga naziva visinomer. Sastoji se iz postolja na kome je čvrsto usađena letva-lenjir sa milimetarskom podelom, po lenjiru se pomera klizač na kome se nalazi nonijus 0,05mm ili 0,02mm. Pomični kljun koji je sastavni deo klizača sa nonijusom može biti zašiljen u obliku igle ili je izrađen tako da se na njega učvršćuje izmenljivi šiljak, tj. crtaća igla.

 

• Mikrometri

 

Mikrometri služe za tačnije merenje dužinske mere od pomičnih merila. Razlikuju se mikrometri za spoljne, unutrašnje, dubinske mere i mikrometri za specijalnu namenu. Mikrometar za merenje spoljnih mera  sastoji se od tela u obliku potkovice sa osloncem, vretena sa metričkim navojem, osnovne skale sa milimetarskom podelom, doboša sa kružnom skalom i navrtke sa skakavicom za podešavanje položaja vretena i oslonca pri merenju.

 

• Merila za merenje i kontrolu uglova

 

Sva merila za merenje uglova mogu se podeliti na:

1. jednostruka merila

2. višestruka merila

 

U jednostruka merila se ubrajaju: ugaonici, šabloni za kontrolu uglova i granična merila, a u višestruka merila:  uglomeri, trigonometrijska merila i libele.

 

Za merenje uglova upotrbljava se stepen ’’ o ’’, to je 360-ti deo kruga. Stepen se deli na 60 ugaonih minuta 60’ , a svaki minut na 60 ugaonih sekundi 60’’, što znači da jedan stepen ima 3600 ugaonih sekindi,  1o=60’=3600’’.

 

• Ugaonici

 

Ugaonici spadaju u jednostruka merila, jer služe za merenje samo jednog ugla, određene veličine. Osim merenja i kontrole uglova, koriste se i za ocrtavanje i obeležavanje uglova, kao i za kontrolu uravnjenosti obrađenih površina. Izrađuju se za merenje uglova od 60o, 90o i 120o. Prema obliku dele se na: obični ugaonik, ugaonik sa osloncem, nožasti ugaonik i dr.

​

• Uglomeri

 

Uglomerima se mere različiti uglovi metodom direktnog merenja. Omogućavaju mernje uglova u području najveće i najmanje mere na merilu, zbog čega spadaju u grupu višestrukih merila. Postoji više vrsta uglomera i to: preklopni uglomer, obični mehanički uglomer, optički univerzalni uglomer i univerzalni mehanički uglomer. Obični mehanički uglomeri imaju podelu u stepenima od 0-180o, odnosno, od 10o-170o.

 

Etaloni su garniturne pločice kojima se meri i kontroliše jedan određen ugao.

 

Granična merila služe za upoređivanje dužinske mere dela sa utvrđenom graničnom merom.

 

• Tolerancijska merila

 

Tolerancijska merila se upotrebljavaju za kontrolu delova u masovnoj proizvodnji, odnosno, za utvrđivanje da li je dimenzija u datim granicama. Dele se na:

1. merila u obliku račve za kontrolu osovina

2. merila u obliku čepa za kontrolu otvora

 

Prema nameni tolerancijska merila se dele na:

1. radionička merila

2. prijemna merila

3. reviziona merila

 

Tolerancijska merila u obliku račve se upotrebljavaju za kontrolu osovina i najčešće se prave u obliku dvostrane račve. Svako račvasto merilo služi za kontrolu samo jedne mere i na merilu je jedna strana obeležena sa ’’ ide ’’, a druga sa ’’ ne ide ’’.

 

Tolerancijska merila u obliku čepa se upotrebljavaju za kontrolu otvora i izrađuju se u obliku dvostranog čepa. I ovde postoje dve strane označene sa’’  ide ’’ i sa ’’ ne ide ’’.

 

• Komparatori

 

Komparatori su instrumenti koji pokazuju veličinu odstupanja neke unapred određene mere, ali ne i samu meru. Izrađuju se u raznim oblicima koji mogu biti:

1. mehanički

2. optički

3. električni

4. pneumatski

5. hidraulični

 

Mehanički komparator se sastoji iz

 

 

 

 

 

 

OCRTAVANJE I OBELEŽAVANJE

 

• Zadatak i značaj ocrtavanja i obeležavanja

 

Ocrtavanje i obeležavanje je postupak kojim ograničavamo površine do kojih treba izvršiti obradu dela, što znači da treba preneti određene mere sa radioničkog crteža na deo i ta mesta označiti.

 

Pod ocrtavanjem se podrazumeva nanošenje mera i kontrolnih linija koje određuju i ograničavaju površinu kako bi kasnije obradom napravili mašinski deo.

 

Pod obeležavanjem podrazumevamo npr. utiskivanje tačaka tačkašem na već ocrtanim linijama, u preseku linija ili po konturama. Obeležene linije ili konture služe za orijentaciju prilikom ručne ili mašinske obrade dok se mere dela po završenoj operaciji definitivno kontrolišu merenjem.

 

• Alat i pribor za ocrtavanje i obeležavanje

 

1.  ploča za ocrtavanje

2.  ugaone ploče

3.  podesive i nepodesive prizme i oslonci

4.  paralelno crtalo

5.  igle za ocrtavanje

6.  šestari

7.  tačkaši

8.  slova i brojevi

9.  ugaonik za ocrtavanje središta

   10.  ugaonici sa i bez naslona

   11.  lenjiri

   12.  držači sa iglom

 

Ploča za ocrtavanje služi da se na nju postavi predmet koji se ocrtava i to bilo uz pomoć ugaone ploče, prizmi ili oslonca kao i da se bazira paralelno crtalo ili držač sa oglom. Izrađena je od sivog livenog gvožđa, a gornja i površine sa strane su obrušene. Važno je da je prilikom korišćenja vrlo čista.

 

Paralelno crtalo i igle služe za povlačenje paralelnih, pravih pravilnih i nepravilnih, punih i isprekidanih linija. Paralelno crtalo je pre upotrebe potrebno prekontrolisati i ustanoviti da li je nonijus podešen. Ocrtavanje se vrši povlačenjem stalka ka sebi jer važi pravilo da se igla mora vući, a ne gurati. Ovo važi i za iglu bilo da je u držaču ili u ruci radnika. Igle se izrađuju od čelične žice za opruge prečnika oko 4mm, mogu biti zaoštrene sa jedne strane i dužina im je od 80 do 120mm, ili sa obe strane i dužina im je od 120 do 200mm, i vrh mora biti okaljen.

 

Prizme se koriste za baziranje delova na ploči za ocrtavanje i mogu biti podesive i nepodesive. Izrađuju se od sivog livenog gvđa ili čelika i mogu biti usečene, užebljene sa jedne ili sa sve četiri strane.

 

Šestari služe za ocrtavanje kružnica, kružnih linija i limova i mogu biti:

1. šestari za male prečnike

2. šestari za velike prečnike

3. obuhvatni šestari

4. šestari za unutrašnje prečnike

 

Važno u radu sa šestarom je da pritisak treba da bude na krak koji je postavljen u centru radijusa da ne bi došlo do proklizavanja šestara.

 

Tačkaš služi za obeležavanje po ocrtanoj konturi ili u preseku dve linije itd. Mesta koja se obeležavaju važna su sa stanovišta obrade bilo da se na tim mestima buše otvori ili da su važna iz nekog drugog razloga. Izrađuju se sa kaljenim vrhom i to ukoliko se obeležava po linijama za skidanje strugotine ugao vrha tačkaša je od 30o do 40o, a ukoliko se obeležava za bušenje ugao je 90o.

 

Slova i brojevi služe za ispisivanje naziva, oznaka i sl. Izrađuju se od specijalnog čelika i to slova u garniturama od 27, a brojevi od 10 komada.

 

• Priprema površine za ocrtavanje

 

Pre otpočinjanja ocrtavanja i obeležavanja potrebno je izvršiti pripremu površina koja se sastoji iz čišćenja ili odmašćivanja površina i u određivanju i doterivanju, ukoliko je potrebno, baza koje se koriste za ocrtavanje njima paralelnih linija.

 

Kada smo površine očistili potrebno je naneti neki od premaza da bi se linije bolje uočavale. Premazi koji se najčešće koriste su rastvor plavog kamena u vodi, mešavina krede, tutkala i vode, kreč, boje i lakovi.

 

• Postupak ocrtavanja i obeležavanja

 

Pre početka ocrtavanja potrebno je izvršiti analizu radioničkog crteža, pripremiti alat i površine. Sam postupak zavisi od dela datog radioničkim crtežom. Za ocrtavanje složenih oblika potrebno je izabrati tehnološke baze, a za to ćemo odrediti dve upravne ivice ( ukoliko ne postoje potrebno je obradom doterati dve, obično najduže ivice da budu pod uglom od 90o ). Kada su odabrane baze počinjemo sa ocrtavanjem i to paralelnim crtalom ili ugaonikom sa naslonom i iglom.

 

Postupci ocrtavanja i obeležavanja mogu biti:

1. ocrtavanje i obeležavanje sa crteža

2. ocrtavanje pomoću šablona

3. ocrtavanje pomoću uzorka

 

Ocrtavanje i obeležavanje sa crteža se najčešće koristi, radnik sa crteža čita mere koje prenosi na merilo kojim prenosi mere na deo.

 

Ocrtavanje pomoću šablona koristi se u serijskoj proizvodnji i šabloni po kojima se vrši ocrtavanje se prave od lima debljine 0,5 – 1mm.

 

Ocrtavanje pomoću uzorka javlja se u pojedinačnoj prozvodnji u slučaju da deo treba napraviti po gotovom uzorku.

 

• Postupak pti oštrenju alata za ocrtavanje i obeležavanje

 

U procesu proizvodnje alat se troši, menja svoju geometriju, pa se oštrenje svodi na nastojanje da se vrati prvobitna geometrija alatu, a tom prilikom treba paziti da:

1. za vreme oštrenja treba stajati sa strane od ravni tocila da bi se izbeglo povređivanje u slučaju pucanja tocila

2. obavezno je korišćenje zaštitnih naočara pri radu sa tocilom

3. oslonac na koji oslanjamo alat mora da bude na 2 do 3mm od tocila za vreme oštrenja

4. alat se ne sme suviše pritiskivati uz tocilo jer se tada jako zagreva što može da poremeti mehaničke karakteristike alata

 

• Postupak izrade skice

 

Skica je vrsta tehničkog crteža koji se radi slobodnom rukom, a služi kao osnova za izradu sklopnog ili radioničkog crteža. Prema tome, skica po sadržaju treba u potpunosti da odgovara originalnom crtežu kome prethodi. Skica se radi bilo po ideji konstruktora i na osnovu proračuna za neki novi deo i uređaj koji trba napraviti ili rekonstruisati, a ne raspolaže se njegovim originalnim tehničkim crtežom.

 

Skica treba da sadrži sve ono što i crtež: potreban broj proekcija, preseka, kota, oznake za obradu, tolerisane veličine, materijal, količinu, napomene o obradi i dr. Skica se ne crta u razmeri ali se vodi računa o skladu i odnosu veličina na crtežu i modelu, odnosno uzorku.

 

Skica se crta sledećim postupkom:

1. pripremi se uzorak koji se želi nacrtati, zatim pribor za merenje, papir, olovka i gumica, a može se koristiti i šestar

2. odredi se broj proekcija i preseka koji je potreban i tada definiše raspored proekcije na papiru, zatim se odabere veličina papira za izradu skice

3. pristupa se izradi skice i to sledećim redosledom: nacrtaju se osne linije na svim proekcijama, zatim se crtaju konture mašinskog dela blagim linijama kako vidljive tako i nevidljive. Kada su nacrtane konture tada se ucrtavaju preseci, a zatim se vidljive konture pojačaju. Kada je predmet nacrtan vrši se kotiranje i unošenje dimenzija. Dimenzije pri snimanju sa modela mere se i upisuju na skicu na već unete kote

4. kada je skica nacrtana određuje se materijal i označava

 

Za izradu kompletnog tehničkog crteža neophodno je predvideti kvalitet izrade i način obrade pojedinih površina i to obeležiti odgovarajućim znacima za obradu, zatim treba uneti tolerancije, naznačiti eventualnu termičku obradu, kao i uputstvo za izradu sklopnog i radioničkog crteža i dr.

 

 

TURPIJANJE

 

Turpijanje je proces obrade metala skidanjem strugotine uz pomoć turpije kao alata. Obrada materijala turpijanjem vrši se ručno i mašinski. Upotrebljava se za obradu delova od metala i nemetala. Koristi se pri izradi i montaži raznih delova, zaobljenja, složenih površina ili pri skidanju oštrih ivica itd.

 

Elementi ručne turpije su:

1. telo turpije

2. usadni deo

3. drška

 

Ručne turpije se mogu podeliti:

1. prema nameni

2. prema obliku preseka

3. prema obliku sečiva ili naseka

4. prema broju naseka

 

Prema nameni turpije mogu biti podeljene na: bravarske, precizne, graverske i rašpe.

 

Prema obliku preseka dele se na:

1. pravougaoni ili pljosnati

2. kvadratni

3. trouglasti

4. okrugli

5. poluokrugli

6. plosnato-poluokrugli

7. sabljasti

8. polu-sabljasti

9. nožasti

 10. ovalni

 11. srčasti

 

Prema obliku sečiva ili naseka sve turpije se mogu podeliti na:

1. turpije sa jednostrukim nasekom

2. turpije sa dvostrukim nasekom

3. turpije se rašpa naseko

​

Jednostruki nasek može biti izrađen sa ravnim kosim, lučnim i cik-cak zubima.

Dvostruki nasek se sastoji iz dva reda unakrsnih zuba.

Rašpa nasek karakterišu pojedinačno istaknuti zubi u vidu vrhova koji su poređani u šah-poretku i oni više kidaju nego što režu materijal.

 

Prema broju naseka dele se u šest grupa:

0 – vrlo grubi nasek

1 – grubi nasek

2 – polu-grubi nasek

3 – polu-fini nasek

4 – fini nasek

5 – vrlo fini nasek

 

Pod tehnikom rada pri turpijanju podrazumeva se držanje turpije i tela za vreme rada. Stav tela i način držanja turpije nisu uvek isti. To zavisi pre svega od veličine turpije i oblika površine koja se obrađuje.

 

U praksi se primenjuje više vrsta turpijanja i to:

1. turpijanje ravnih površina

2. turpijanje oblih površina

3. turpijanje otvora i zareza

4. turpijanje limova i obaranje ivica

 

• Tehnika rada pri ručnom turpijanju

 

Bravarska turpija drži se tako što se njena drška nasloni na dlan desne ruke i obuhvati sa četiri prsta, tako da je palac odozgo u pravcu turpije, dlan leve ruke nasloni se na vrh turpije, a prsti se saviju oko njega.

 

Da bi položaj tela za vreme rada bio pravilan treba prethodno zauzeti pravilan položaj nogu, ispred stege treba stati malo raskoračeno, tako da stopalo leve noge i pravac turpije zaklapaju ugao od oko 30o, a stopalo desne noge ugao od 75o. Veličina raskoraka zavisi od dužine pokreta turpije, telo se nagne malo napred tako da desna noga ostane opružena, a leva malo savije u kolenu. Desnu ruku treba povući unazad, tako da turpija bude u početnom položaju. Turpija se istovremeno sa prenošenjem težišta tela gura napred sve do kraja, a potom se oslobađa pritisak i vraća nazad u prvobitni položaj. Turpiju treba pokretati samo rukama, a pokretima gornjeg dela tela treba pratiti rad ruku. Ruke ili telo ne treba držati ukočeno za vreme turpijanja.

 

Za vreme rada turpiju treba držati horizontalno, tako da se ne ljulja ili se ne klati, inače obrađivana površina neće biti ravna. Ako se ne ravnomerno pritiska na turpiju doći će do obaranja krajeva i na sredini će ostati ispupčenje. Turpiju trba pritiskati samo pri kretanju napred – ’’od sebe’’, a kad se turpija povlači ’’ka sebi’’ ne sme se pritiskivati na materijal, da se ne bi istupila jer tada zubi ne seku već je treba osloboditi pritiska i samo je vući nazad po materijalu, nikako je ne odizati od materijala.

 

 

GREBANJE 

 

Grebanje je postupak obrade površina skidanjem veoma malog sloja metala alatom – grebačem. Primenjuje se pri obradi kliznih površina, naročito alatnih mašina, dodirnih površina ležišta i tome slično. Grebanje kao postupak obrade primenjuje se kao završna obrada posle turpijanja, glodanja ili rendisanja.

 

Za postupak grebanja upotrebljavaju se razne vrste grebača. Sastoje se od tela, reznog dela i usadnog dela sa drškom. Postoje: pljosnati, trouglasti i kašikasti grebači.

Postupak grebanja se obavlja prema sledećem redosledu:

1. priprema radnog mesta, sredstava rada i zaštite pri radu

2. priprema površina za grebanje

3. postupak grebanja

4. kontrola grebanih površina

 

Ceo pstupak grebanja prolazi fazu grubog i finog grebanja.

 

 

SEČENJE I REZANJE

 

Sečenje i odsecanje materijala predstavlja operaciju pomoću koje se jedan deo odvaja od polaznog materijala radi pripreme za dalju ručnu ili mašinsku obradu. Pri tome se dobija primerak kao radni komad i ostatak materijala kao otpadak. Sečenje se vrši pomoću odgovarajućih alata ili mašina, ručno i mašinski.

 

Ručno sečenje se koristi za izradu manjeg broja delova ili u slučaju kada se ne može primeniti mašinsko sečenje. Ovo se izvodi pomoću sekača, makaza ili testera.

 

Mašinsko sečenje se koristi za izradu većeg broja delova ili za sečenje materijala veće debljine. Ovo sečenje se izvodi pomoću mašinskih makaza, testera ili tocilom.

 

• Odsecanje testerom

 

Testerisanje je postupak obrade skidanjem strugotine pri kome se materijal deli na dva dela pomoću alata koji se naziva testera. Testerisanje se koristi za usecanje, prosecanje ili isecanje koje često olakšava i ubrzava proces izrade. Odscanje se izvodi ručnim ili mašinskim testerama.

 

Za ručno testerisanje služi ručna testera, a sastoji se iz sl. delova:

1. ram testere

2. glava za dršku

3. drška

4. glava za zatezanje lista

5. list za rezanje

6. navrtka za zatezanje

Glavni deo ručne testere je list i izrađuju se kao jednostrano nazubljeni i dvostrano nazubljeni. Izrađen je od brzoreznog čelika i mora biti termički obrađen.

 

 

 

 

OBLIKOVANJE LIMA I PROFILA

 

Materijal u obliku lima, cevi, raznih profila, šipki, žice itd. koji se upotrebljavaju u mašinstvu predstavljaju poluproizvode koje je potrebno na odgovarajući način oblikovati u gotove proizvode. Oblikovanje predstavlja trajnu promenu oblika i dimenzija koja se ostvaruje ručnim ili mašinskim putem primenom raznih postupaka kao što su: ispravljanje, savijanje, razvlačenje i dr.

 

• Ispravljanje materijala

 

Ispravljanje ili ravnanje materijala predstavlja takvu operaciju kojom se ispravlja neki materijal ili gotov proizvod, odnosno, deo koji ima ispupčenje ili udubljenje.

 

Zavisno od procesa proizvodnje i vrste proizvoda određuje se način ispravljanja. U osnovi se razlikuju dve vrste ispravljanja i to:

1. ručno ispravljanje

2. mašinsko ispravljanje

 

Tehnika ručnog ispravljanja metala izvodi se u većini slučajeva pomoću čekića i ploče za ispravljanje. Mašinsko ispravljanje koristi se pri masovnoj proizvodnji limova, cevi, šipki i profila kao poluproizvoda ili za ispravljanje raznih gotovih proizvoda. Mašinsko ispravljanje vrši se na mašinama sa valjcima.

 

• Savijanje i oblikovanje materijala

 

Savijanje spada u obradu metala plastičnom deformacijom pri kojoj se međusobno pomeraju pojedini delovi materijala i to samo na mestu dejstva sile. Uprocesu savijanja materijal se pdvrgava istovremeno naprezanju na istezanje i sabijanje.

 

 

TERMIČKA I TERMOHEMIJSKA OBRADA

 

Pod termičkom obradom u širem smislu podrazumevamo postupak kojim se toplotnim delovanjem postiže određena promena materijala i dobija željena struktura i mehanička svojstva.

 

Termohemijska obrada sastoji se u tome da se u površinu čelika putem difuzije unose neki elementi kao što su ugljenik, azot, hrom, silicijum i dr. Ovim putem se vrši promena i hemijskog sastava pored strukture i mehaničkih svojstava.

 

Neki od postupaka termičke i termohemijske obrade su: kaljenje, žarenje, otpuštanje, cementacija i nitriranje.

 

• Kaljenje

 

Kaljenje je jedan od najstarijih postupaka termičke obrade koji ima veoma široku primenu. Suština kaljena sastoji se u tome da se čelik najpre zagreje do austenitne strukture, a zatim naglim hlađenjem prevodi u martenzitnu strukturu. Na ovaj način dobija se čelik najveće moguće tvrdoće.

 

Proces kaljena sastoji se iz više faza: zagrevanja, progrevanja, hlađenja kritičnom brzinom i otpuštanja. Zagrevanje se izvodi u odgovarajućim pećima do najpovoljnije temperature kaljenja koja se za ugljenične čelike određuje na osnovu dijagrama stanja.

​

• Žarenje

 

Pod žarenjem se podrazumeva takav proces termičke obrade čelika kod koga se delovi lagano zagrevaju do propisane temperature na kojoj se zadržavaju određeno vreme, a zatim postepeno hlade. Žarenjem čelik dobija ujednačenu i finiju strukturu, pa mu se na taj način povećava žilavost, a smanjuje tvrdoća i čvrstoća.

 

• Otpuštanje

 

 

 

• Cementacija

 

Cementacija je postupak obogaćivanja površine čelika ugljenikom putem difuzije na visokoj temperaturi u toku dužeg vremena. Delovi koji treba da se cementuju izrađuju se od čelika sa malim sadržajem ugljenika do 25% odnosno, od tzv. čelika za cementaciju.

 

GALVANSKA ZAŠTITA

 

Galvanska zaštita je proces kojim se ostvaruje zaštita nanošenjem metalnog sloja elektrohemijskim putem.

 

Bruniranje je postupak galvanske zaštite koji koristi rastvor koji se sastoji od jednog dela natrium-nitrata ili natrium-nitrita, 20 delova vode i 20 delova kaustične sode. Radna temperatura bruniranja je od 135 do 145oC pri čemu navedeni sastav treba da ključa. Vreme trajanja bruniranja je 20-30 minuta, posle čega se vrši ispiranje delova u hladnoj vodi, a zatim podmazuje uljem.

 

Pre bruniranja svi delovi se dovode u ispravno stanje, čiste se da dobiju sjajnu boju. Pre bruniranja obavezno se vrši odmašćivanje delova u toploj vodi uz dodatak 5% industrijskog deterdženta ili 10% kaustične sode. U zaštitna sredstva spadaju zaštitno odelo, rukavice, naočare, cipele i obavezna dobra ventilacija prostorije zbog isparavanja.

 

 

STRUGANJE

 

 

Struganje je postupak obrade skidanjem strugotine koji se obavlja na alatnim mašinama - strugovima uz upotrebu odgovarajućeg reznog alata i pribora.

 

U zavisnosti od vrste struga na kojem se obavlja obrada sve postupke možemo podeliti na obradu spoljnih i unutrašnjih cilindričnih površina, pri čemu razlikujemo:

1. uzdužno struganje

2. poprečno struganje

3. urezivanje i odsecanje

4. profilno struganje

5. struganje unutrašnjih otvora i rupa

6. rezanje navoja

 

Na strugovima se mogu još izvesti i ekscentrično struganje i nareckivanje.

 

Obrada struganjem se primenjuje za izradu različitih mašinskih elemenata u proizvodnim procesima i za druge potrebe.

 

Struganje se kao i kod drugih vrsta obrade rezanjem ostvaruje kretanjem obratka i alata. Obradak koji je učvršćen u steznu glavu na radnom vretenu obavlja glavno obrtno kretanje, a alat koji je učvršćen na specijalnom nosaču alata obavlja pomoćno pravolinijsko kretanje, prodire u materijal i skida strugotinu. Dok obradak izvrši jedan pun obrt alat u pomoćnom kretanju pređe određeni mali put – korak pomoćnog kretanja – pomak.

 

Pored podele prema obimu proizvodnje strugovi se dele i na osnovu njihovih konstruktivnih karakteristika i to na:

1. univerzalni strugovi

2. čeoni strugovi

3. vertikalni strugovi

4. revolver strugovi

5. poluautomatski strugovi

6. automatski strugovi

 

Prema načinu upravljanja razlikuju se strugovi sa ručnim i sa automatskim upravljanjem.

 

Univerzalni strug je najviše u upotrebi i koristi se u pojedinačnoj proizvodnji. Na njemu se mogu izvesti sve strugarske operacije uključujući izradu navoja i otvora. Univerzalni strug se sastoji iz sledećih celina:

1. postolje struga

2. prenosnik za glavno kretanje

3. prenosnik za pomoćno kretanje ( pomak )

4. radno vreteno

5. nosač alata

6. poprečni klizač

7. obrtni klizač

8. nosač šiljka - konjić

9. vodeće vreteno

  10.  vučno vreteno

  11.  držač reznog alata

  12.  stezna glava

  13.  podupirač – lineta

  14.  korito za strugotinu

 

• Opis delova univerzalnog struga

 

Postolje univerzalnog struga je noseća konstrukcija i služi za vezivanje delova i mehanizama struga u jednu celinu.

 

Prenosnik za glavno kretanje služi da se na glavnom vretenu menja broj obrtaja i da se ostvari prenos snage od elektromotora da stezne glave.

 

Prenosnik za pomoćno kretanje služi da se pomoću njega prenesu različite veličine uzdužnog i poprečnog pomeranja reznog alata kao i da se mogu narezati navoji različitih koraka. Pogon dobija sa glavnog vretena koji se dalje prenosi posredstvom vučnog i vodećeg vretena na nosač alata i poprečni klizač.

 

Radno vreteno prenosi glavno kretanje i nosi steznu glavu u koju se postavlja i pričvršćuje obradak.

 

Nosač alata služi za pomeranje reznog alata u uzdužnom i poprečnom pravcu. On sa donje strane ima kutiju u kojoj su smešteni elementi koji omogućuju pretvaranje kružnog kretanja vodećeg vretena u pravolinijsko kretanje reznoga alata u uzdužnom i poprečnom pravcu.

 

Poprečni klizač postavljen je na nosač alata i omogućava reznom alatu zahvat dubine rezanja, poprečno struganje kao i zaokretanje klizača.

 

Nosač šiljka se upotrebljava prilikom izrade obratka veće dužine, a manjeg prečnika.

 

Vodeće ( zavojno ) vreteno služi za automatsko vođenje noža pri rezanju navoja na strugu određenog koraka.

 

Vučno vreteno služi za prenos kretanja na nosač noža kako bi se ostvarilo pomoćno kretanje ( pomak ).

 

Držač reznog alata služi za prihvatanje alata kojim se vrši obrada na strugu. Istovremeno može da primi najviše četiri noža, sem u specijalnim slučajevima.

 

Podupirač ( lineta ) služi za pridržavanje obratka ako je njegova dužina srazmerno velika u odnosu na prečnik.

 

Korito za strugotinu služi za sakupljanje strugotine i emulzije u toku rada.

 

• Princip rada univerzalnog struga

 

Glavno obrtno kretanje vretena -4- sa steznom glavom -12- ostvaruje se pomoću prenosnika za glavno kretanje -2- dok se pomoćno kretanje  -5- ostvaruje preko prenosnika za pomoćno kretanje -3- i preko vučnog vretena -10- koje je spojeno sa nosačem alata -5-. Za pogon se koristi elektromotor. Rezni alat se postavlja u držač alata -11-, obradak se steže u steznu glavu -12-, a kod veće dužine i oslanja na šiljak koji je postavljen u nosač šiljka -13-.

 

• Strugarski nož

 

Strugarski noževi su vrlo raznovrsni po obliku i dimenzijama kao i vrsti materijala reznog dela alata. Razlikuju se noževi:

1. od brzoreznog čelika

2. sa lemljenim pločicama tvrdog metala

3. noževi sa mehaničkim pričvršćivanjem pločica od tvrdog metala

4. od alatne keramike

5. supertvrdih materijala

 

Strugarski nož za obradu struganjem sastoji se iz dva dela:

1. reznog dela

2. drške

 

Rezni deo služi za rezanje, a drška noža za učvršćivanje noža u nosač alata na strugu. Na reznom delu strugarskog noža razlikujemo sledeće elemente:

1. grudnu površinu

2. leđnu površinu

3. pmoćnu leđnu površinu

4. glavno sečivo

5. pomoćno sečivo

6. vrh alata

 

• Režim obrade

 

Režim obrade na strugu zavisi od materijala obratka i alata, a definišu ga sledeći elementi:

• brzina rezanja

• dubina rezanja

• korak ( pomak )

 

Obrazac za izračunavanje brzine rezanja je:

           

 

D – prečnik radnog predmeta

n – broj obrtaja

π – 3,14 ( Ludulfov broj )

 

Obrazac za izračunavanje broja obrtaja

 

           

 

Primer:

 

           

     

           

 

 

 

• Mere zaštite na radu

 

U lična zaštitna sredstva za rad na strugovima spadaju zaštitne naočare, rukavice, radno odelo i dr. Radi predostrožnosti treba posebno voditi računa o sledećem:

1. sva ukopčavanja i prekopčavanja mašine raditi sa zaustavljenim elektromotorom

2. merenje dimenzija obratka ne vršiti za vreme njihovog kretanja

3. steznu glavu ili obrtnu ploču ne kočiti rukama

4. na nosač alata i vođice ne stavljati ručni ili merni pribor kao ni druge predmete

5. trakastu strugotinu ne uklanjati rukom već upotrebiti čeličnu kuku

6. ne puštati u rad mašinu sa skinutim zaštitnim poklopcima na remenicama i dr.

 

 

GLODANJE

 

Glodanje je metoda obrade metala rezanjem pri kojoj se skida strugotina pomoću alata – glodala na alatnim mašinama glodalicama.

 

Glodanje se primenjuje za obradu ravnih ( horizontalnih, vertikalnih i kosih ) površina, žlebova, profilnih površina, odsecanje, izradu navoja i za druge operacije kojima se obrađuju predmeti komplikovanih oblika.

 

Prilikom obrade glodanjem glavno kretanje izvodi alat koje je kružno, a pomoćno kretanje izvodi obradak i ono je po pravilu pravolinijsko.

 

U zavisnosti smera obrtaja alata i pravca kretanja obratka u odnosu na kretanje glodala mogu nastati suprotnosmerno ili istosmerno glodanje.

 

• Primeri obrade glodanjem

 

a i b) – obrada ravnih horizontalnih površina

c i d) – obrada ravnih vertikalnih površina

e,f,f1) – obrada ravnih kosih površina

g) – obrada više površina odjednom

h,i,j,k) – obrada pravouglih i profilnih površina

l) – obrada žlebova u obliku lastinog repa

m) – obrada T-žlebova

n,o) – obrada žlebova za klinove

p) – obrada profilnih površina

 

• Alati za glodanje

 

Alat za obradu metala glodanjem naziva se glodalo. Glodalo je sastavljeno iz više jednakih zuba – sečiva, pa zbog toga glodala spadaju u tzv. višesečne rezne alate. Glodala ima veoma mnogo pa se mogu podeliti na više načina:

1. prema materijalu od koga se izrađuju glodala mogu biti: glodala od brzoreznog čelika i glodala sa pločicom od tvrdog metala

2. prema načinu izrade razlikuju se: glodala sa glodanim zubima i glodala sa podstruganim zubima

3. prema obliku i konstrukciji razlikuju se: valjkasta glodala, valjkasta-čeona glodala, koturasta glodala, profilna glodala, konična glodala, glodala za žlebove i dr.

 

• Glodalice

 

Ima veoma mnogo različitih vrsta glodalica i mogu se podeliti prema položaju radnog vretena i nameni na: horizontalne, vertikalne i specijalne glodalice.

Horizontalne glodalice mogu biti obične i univerzalne. Razlika između obične i univerzalne je u tome što se kod univerzalne uzdužni klizač radnog stola može zaokrenuti u horizontalnoj ravni i što univerzalne glodalice raspolažu grupom tzv. dodatnih uređaja. Glavni delovi horizontalne glodalice su: glavno vreteno, elektromotor, prenosnik za glavno kretanje, držač glavnog vretena, uzdužni klizač, radni sto i ručice za ostvarivanje pomoćnog kretanja.

 

Vertikalne glodalice razlikuju se od horizontalnih po tome što imaju radno vreteno u vertikalnom položaju.

 

Glodalo se uvek postavlja na odgovarajući trn i pričvršćuje u radno vreteno glodalice.

 

U procesu obrade metala glodanjem odlučujući uticaj imaju elementi režima obrade u koje spadaju: dubina rezanja, brzina rezanja i korak.

 

U lična zaštitna sredstva spadaju: zaštitne naočare, rukavice, mantil, a posebnu pažnju treba obratiti na povrede od alata. Ne ostavljati merni i drugi pribor na mašini u toku rada i sva merenja i kontrolisanja vršiti samo sa isključenom mašinom.

 

 

BUŠENJE

 

Bušenje je postupak obrade metala rezanjem, odnosno izrada rupa u ponom materijalu pomoću alata – burgija koja se istovremeno okreće i pomera u pravcu svoje uzdužne ose i mašina – bušilica.

 

Na bušilicama se mogu ostvariti sledeći postupci obrade:

1. bušenje

2. upuštanje

3. zabušivanje

4. proširivanje

5. razvrtanje

6. rezanje navoja

 

Burgije se izrađuju od visokolegiranih i brzoreznih čelika. Postoje:

1. spiralne burgije sa valjčastom drškom

2. spiralne burgije sa koničnom drškom

Delovi burgije su: vrh, stablo i drška.

 

Burgije za zabušivanje ( zabušivači ) predstavljaju specijalnu vrstu burgija koje se upotrebljavaju za zabušivanje rupa tj. za izradu središnjih gnezda na obratcima koji se obrađuju između šiljaka i za obeležavanje mesta za bušenje.

 

Razvrtači su rezni alati koji se koriste za obradu izbušenih otvora. Razlikuju se četiri osnovne vrste upuštača:

1. spiralni upuštači

2. vratni upuštači

3. konični upuštači

4. nasadni upuštači

 

• Bušilice

 

Za obradu metala bušenjem upotrebljavaju se mašine – bušilice koje se najčešće dele prema konstrukciji i načinu rada na:

1. ručne ili prenosne bušilice

2. mašinske ili stabilne

 

Ručnih bušilica ima više vrsta koje mogu biti na ručni, električni i pneumatski pogon. Koriste se samo u slučajevima kada nije moguće upotrebiti neku od mašinskih bušilica.

Mašinske bušilice imaju široku primenu u metaloprerađivačkoj delatnosti. Mogu se podeliti na stone, stubne, radjialne, koordinatne, viševretene, horizontalne, agregatne, bušilice za dugačke otvore i bušilice sa okretnim stolom.

 

Stone bušilice spadaju u red malih bušilica koje se obično postavljaju na radni sto. Najčešće se upotrebljavaju za bušenje rupa do 13mm. Stona bušilica sastoji se iz postolja, u njemu je usađen stub koji nosi radni sto. Otpuštanjem ručice radni sto se može zaokretati oko stuba za 360o, podizati i spuštati. Na gornjem kraju stuba učvršćena je glava bušilice koja se sastoji iz radnog vretena sa mehanizmom za vertikalno pomeranje radnog vretena, elektromotora i prekidača za puštanje u rad bušilice.

 

Broj obrtaja zavisi od prečnika burgije i vrste materijala koji se buši. U principu važi pravilo da za manji prečnik burgije treba imati veći broj okretaja glavnog vretena i obratno, za veći prečnik burgije manji broj okretaja, da bi se postigla odgovarajuća brzina rezanja.

Glavno kretanje izvodi burgija koje je obrtno, a pomoćno pravolinijsko dok obradak miruje.

 

U pribor za stezanje burgija i drugog alata na bušilicama ubrajaju se stezne glave, redukcione morze-čaure i brzopromenljive glave za bušenje.

 

Pri bušenju po pravilu obradak uvek mora biti stegnut. Najčešće se koristi stezanje:

• pomoću šapa

• pomoću raznih stega

• pomoću prizme

• pomoću specijalnih steznih pribora

 

 

• Radni postupci pri bušenju i upuštanju

 

Da bi se izvršilo pravilno bušenje i upuštanje treba se pridržavati određenih pravila i to:

1. pre početka bušenja treba centar rupe obeležiti dovoljno jako obeležačem od 90o

2. treba kontrolisati da li prečnik burgije odgovara zadatom prečniku rupe i da li je ona pravilno naoštrena

3. treba pravilno stegnuti burgiju da bude dobro centrirana

4. deo koji se buši mora da bude uvek čvrsto i sigurno stegnut

5. pre bušenja treba odabrati i podesiti potreban broj obrtaja radnog vretena bušilice u odnosu na prečnik burgije i vrstu materijala koji se buši

6. proveriti da li se obeležena tačka nalazi tačno ispod vrha burgije pa tek onda početi polako i pažljivo sa bušenjem i proveravanjem da li burgija ulazi u sredinu obeleženog kruga

7. dužina spirale treba da je najmanje jednaka dubini rupe jer to omogućava sigurno i dobro izbacivanje strugotine

8. velike rupe u punom materijalu treba prethodno probušiti burgijom manjeg prečnika

9. potrebno je u toku bušenja obezbediti dovoljno hlađenje alata odgovarajućim sredstvima

10. za obrazovanje ivica na rupama ili za izradu ležišta za glavu vijka i zakovice treba uvek odabrati odgovarajući upuštač

11. veće rupe u tankom limu treba bušiti čeonim upuštačem sa vođicom, a ne spiralnom burgijom

12. pre bušenja i upuštanja rupe na koničnoj ili zaobljenoj površini mora se prvo pomoću glodala poravnati površina, pa tek onda vršiti bušenje i upuštanje

13. bušenje unakrsnih rupa koje se delimično seku treba otpočeti bušenjem jedne rupe na konačni prečnik, a zatim treba unakrsno bušiti rupu manjeg prečnika tako da ne zadire u već izbušenu rupu, a zatim je proširiti upuštačem

14. pre početka rada mašinu treba podmazati, a posle rada očistiti

15. u toku rada obavezno se treba pridržavati svih propisa o tehničko-zaštitnim merama za odgovarajuće radno mesto

 

U procesu obrade metala bušenjem kao osnovne elemente režima obrade uzimamo brzinu rezanja, pomak i dubinu rezanja.

 

U lična zaštitna sredstva spadaju mantil, rukavice i zaštitne naočare. Takođe treba voditi računa od mogućih povreda alatom. Zamenu burgija i drugog alata kao i obratka vršiti sa isključenom mašinom.

 

 

BRUŠENJE

 

Brušenje je jedan od vrlo značajnih postupaka završne obrade, mada se često primenjuje pri gruboj obradi. To je obrada metala rezanjem pri kojoj se skida strugotina veoma malog preseka pomoću abrazivnih zrna tocila koja predstavljaju mnogosečni rezni alat.

 

Obrada metala brušenjem izvodi se tako što se koriste mašine brusilice i rezni alat, tocilo, pri čemu tocilo izvodi glavno kretanje, a obradak pomoćno i ono može biti pravolinijsko ili kružno-pravolinijsko.

 

Osnovne karakteristike brušenja koje ga razlikuju od ostalih vrsta obrade rezanjem su sledeće:

1. pri obradi se ne koristi alat od čelika već tocila koja se izrađuju od prirodnog ili veštačkog brusnog materijala

2. radi se velikim brzinama rezanja preko 50m/s i malom debljinom strugotine 0,02 – 0,03mm

3. može se postići velika tačnost obrade i visok kvalitet obrađene površine

4. stvaraju se visoke temperature pri obradi jer je obimna brzina tocila velika

            Razlikuju se dva načina brušenja: ručno i mašinski. Prvi način obuhvata  brušenje na radioničkim tocilima, a drugi način može se podeliti po obliku i položaju površine obratka na:

1. spoljašnje brušenje cilindričnih i koničnih površina

2. unutrašnje brušenje cilindričnih i koničnih površina

3. brušenje ravnih površina

4. brušenje složenih i specijalnih površina

 

• Postupak brušenja ravnih površina

 

Postupak započinje dovođenjem obratka u zahvat sa tocilom. To se ostvaruje tako što se prvo uključi obrtno kretanje tocila i uzdužno kretanje radnog stola sa obratkom, a zatim se ručnim poprečnim pomeranjem stola predmet dovodi pod tocilo. Posle toga tocilo se pažljivo spušta, ručno, sve dok se ne pojave prve varnice, tj. dok tocilo ne dodirne obradak. Ukoliko obradak nema svuda jednaku debljinu dodir sa tocilom treba ostvariti na onom delu gde je obradak najdeblji. Zatim se sto izmakne u stranu, zuzme potrebna dubina rezanja, uključi uzdužni i poprečni pomak stola i izvodi brušenje. Posle svakog uzdužnog pomaka stola vrši se pomeranje stola za korak. Kada se skine prvi sloj materijala tocilo se ponovo spusti na potrebnu dubinu rezanja, a zatim promeni smer poprečnog kretanja stola i brušenje se nastavlja.

 

Osnovni elementi režima obrade pri brušenju su brzina rezanja, brzina pomoćnog kretanja i dubina brušenja.

 

Mere zaštite na radu sa brusilicom su u mnogome slične sa merama kod ostalih alatnih mašina, posebnu pažnju treba obratiti na zaštitu od mogućih povreda koji mogu da nastanu u slučajevima kada dođe do loma tocila.